U više navrata na forumu su se vodile veoma interesantne polemike oko akvarijumske podloge. Upravo iz tog razloga sam se uhvatio u koštac sa dotičnom temom u želji da razmotrim par aspekata korišćenja određenih materijala u pomenute svrhe. Zbog opširnosti same teme, moram da se unapred izvinim članovima jer ovom temom nisu obuhvaćeni mnogi materijali koji su se koristili ili se i dalje koriste kao podloga u akvarijumima. Od materijala koji nisu obuhvaćeni ovim tekstom su: Vermikulit, zdravica, glistenjak, granit, vulkanit, dolomit itd. Takođe, odmah da kažem da u ovom tekstu neće biti reči o ''ukrasnim'' podlogama razdraganih boja koje se često mogu naći u ponudi određenih radnji kao ni o gotovim fabričkim podlogama renomiranih proizvođača kao i onih koji su manje renomirani.Cilj ovog teksta je da pomogne početnicima kao i onim malo naprednijim akvaristima na taj način što će istaći pozitivne kao i negativne efekte određenog materijala koji koristimo ili nameravamo da koristimo u akvarijumskoj podlozi.

Izuzev gore pomenutih kupovnih podloga, postoji širok izbor materijala koji se mogu upotrebiti u te svrhe. Naravno, različiti materijali uzrokuju različite hemijske procese a interakcija koja se dešava u podlozi je ekstremno složena i na različite načine može uticati na uslove u akvarijumu. Dok su neki aspekti potpuno jasni i lako razumljivi, biološki procesi koji se u podlozi dešavaju, zbog svoje složenosti, mogu se samo uopšteno objasniti. Zbog opširnosti same teme i konstantne averzije članova da se pročita tekst duži od formata A4 (ukoliko je bez slika), pokušaću da dam što kraći pregled materijala koji se inače decenijama koriste za pravljenje akvarijumske podloge.

Ovim tekstom su obuhvaćeni sledeći materijali, za koje mislim da su od najvećeg značaja iz prostog razloga što ih najveći broj akvarista najčešće i koristi:

Razlog za pisanje ovog teksta su mnoge informacije i saveti koji vrlo lako prolaze i usvajaju se od strane akvarista a da su uzeti ''zdravo za gotovo'' bez ikakve ozbiljnije kritike i da se ne zna kakva su pozitivna ili negativna dejstva takvih saveta na mali zatvoreni sistem kao što je akvarijum. Takođe, ovim tekstom nemam nameru da sugerišem u bilo kom smislu koji je materijal NAJBOLJI i da favorizujem bilo šta od materijala za akvarijumske podloge jer jednostavno čarobni materijal ne postoji imajući u vidu da svaki od materijala ima svoje dobre i loše strane ali ono što je najvažnije jeste da izabrana podloga što uspešnije zadovolji potrebe biljnih vrsta prisutnih u akvarijumu. Prema tome, na svakom akvaristi je da izabere određene materijale koji se mogu iskoristiti u te svrhe i koji mogu da pruže bilju što bolje uslove i na taj način, zadovolje njegove potrebe. Uprošćavanje pomenute problematike bilo koje vrste nikad ne može voditi napretku i rešenja tipa ''najbolja podloga je..'' su jednostavno neprihvatljiva.

Kao što svaka podloga ne odgovara svakom akvarijumu tako i različiti akavaristi imaju različita viđenja naprednih biljnih akvarijuma pa tako u skladu sa svojim ukusom vrše odabir pojedinih biljnih vrsta koje će gajiti i materijala koje će staviti u podlogu. Osim pomenutog, faktori koji pored samog izbora bilja značajno utiču na izbor podloge su svakako i budžet kojim raspolažemo, željeni uslovi u akvarijumu koje nameravamo da postignemo kao i sama brzina razvoja i rasta određene biljke. Nerado to pominjem ali jednostavno, u našim uslovima je nemoguće sugerisati bilo šta a da se ne posveti posebna pažnja raspoloživoj količini novca koju možemo nameniti u pomenute svrhe. Baš zato, posebnu pažnju ću posvetiti onim materijalima koji ne koštaju mnogo a mogu priuštiti neviđeno zadovoljstvo kako biljkama u akvarijumu tako i akvaristima koji ih gaje. Zato lakonska rešenja da je isključivo određena podloga najbolja i ni jedna druga su ništa drugo nego gomila besmislica za lakoverne, imajući u vidu različite fiziološke potrebe biljnih vrsta kao i onoga što želimo da postignemo u biljnom akvarijumu. Ipak, krenimo redom...

ULOGA PODLOGE

Ma koju podlogu imali u biljnom akvarijumu, osim njene dekorativne uloge koju ovog puta nećemo ni pominjati, njena uloga je dvojaka.

Primarna uloga akvarijumske podloge je da:

Sekundarna uloga akvarijumske podloge je trojaka i ukratko se može podeliti na: pufersko dejstvo, uticaj na ukupnu tvrdoću vode (GH) i prisustvo rastvorenih organskih materija u akvarijumu.

Imajući u vidu da je puferski kapacitet kao i ukupna tvrdoća vode dosta puta pominjana i manje ili više poznata stvar za veliki broj akvarista, u ovom članku akcenat će biti stavljen posebno na prisustvo organskih materija u vodi koje su poreklom iz podloge. Prisustvo organskih supstanci, zavisno od koncentracije u vodi, može imati negativno dejstvo kako na ribe tako i na prekomerni rast algi što indirektno utiče i na sam rast biljaka. Uprošćeno gledano, niska koncentracija organika u vodi inhibira rast i razmnožavanje bakterija i algi dok visoke koncentracije imaju veoma štetno dejstvo kako na biljke tako i na zdravlje riba.

HRANLJIVE MATERIJE U PODLOZI

 Kao što je već pomenuto, jedna od osnovnih uloga akvarijumske podloge je da obezbedi hranljive materije neophodne za rast biljaka. U zavisnosti od potrebnih koncentracija određenih elemenata, ove materije se dalje mogu podeliti na dve velike grupe koje delimo u Makro i Mikro elemente. Ipak, ako stavimo sa strane potrebne količine pojedinih Makro ili Mikro elemenata, kvalitativno gledano, svaki od pobrojanih elemenata predstavlja jedan od zupčanika u složenom mehanizmu biljne prihrane. U tom smislu, manjak određenog elementa kao i njegova povećana koncentracija, mogu dovesti do različitih problema u rastu i normalnom razvoju biljaka. Ipak, iako je ovo gradivo desetinama puta pročitano i sažvakano od najvećeg broja akvarista, ne bi bilo loše još jednom ponoviti i svrstati pomenute elemente. Svakako, u nekom od tekstova koji će slediti, posebno ćemo se pozabaviti znacima nedostataka ili viška određenog mikro ili makro elementa, što je moram priznati jako složena materija i zbog toga se o njoj može govoriti isključivo uopšteno (imajući u vidu dijametralno različite potrebe pojedinih biljnih vrsta za određenim elementom kao i šaroliki biljni fenotip zavisno od životnih uslova u različitim akvarijumima).

Dakle, sve one hemijske (mineralne) materije koje se nalaze u ma kojoj podlozi, kao i one koje dodajemo preko vodene kolone u cilju prihrane biljaka, možemo podeliti na:

Makroelemente

Ugljenik (C), Vodonik (H), Kiseonika (O), Azot (N), Fosfor (P), Kalijum (K), Sumpor (S), Kalcijum (Ca) i Magnezijum (Mg)

Mikroelemente

Gvožđe (Fe), Mangan (Mn), Bakar (Cu), Cink (Zn), Molibden (Mo), Kobalt (Co) i Bor (B).

Različite podloge sadrže različite koncentracije pomenutih makro i mikro elemenata, i to od kompletno inertnih podloga kao što je kvarc (SiO2) do organskih podloga kao što su treset, humus itd. U svakom slucaju, prisustvo podloge omogućava biljkama da usvajanje većine pomenutih elemenata vrše preko korena. Ipak biljke ne usvajaju sve gore pomenute makro elemente preko korena ali ćemo o tome nešto kasnije govoriti. Dobre strane prihrane biljaka iz podloge su njihov znatno brži rast i mnogo manja potreba za tečnom mineralnom prihranom preko vodene kolone. Ovo je naročito važno jer na ovaj način se smanjuje koncentracija raspoloživih mineralnih materija u vodi, čime je algama znatno otežano usvajanje s obzirom da ne poseduju korenski sistem.

Ipak, neophodna je posebna pažnja kod podloga koje sadrže povećane koncentracije fosfata, nitrata, amonijaka ili organskih jedinjenja. Oni materijali koji sadrže veće ili manje koncentracije organskih supstanci takođe mogu uticati veoma nepovoljno na uslove u akvarijumu a štetno dejstvo je u tome da vremenom može doći do intenzivnog organskog raspada u podlozi pri čemu se smanjuje koncentracija kiseonika u podlozi a dolazi do oslobadjanja krajnjih produkata bakterijskog metabolizma u akvarijumsku vodu koje imaju stetno dejstvo. Ono što je u ovom slučaju veoma štetno po akvarijumske ribe su pomenuti krajnji produkti kao što su Vodonik sulfid (H2S), Amonijak (NH3) i Metan (CH4). Vremenom kod ovakvih podloga može doći do znatnog povećanja broja anaerobnih bakterija što može dalje voditi ozbiljnim problemima u akvarijumu. Takodje one podloge koje sadrže velike koncentracije pomenutih mineralnih jedinjenja mogu veoma nepovoljno uticati na prisutne akvarijumske ribe i invertebrate. Kod sifoniranja podloge, premeštanja ili uklanjanja biljaka u slučaju da je jedna od komponenti organskog porekla (npr. Glina), vrlo često dolazi do zamućenosti vode pri čemu je potrebno vreme da se fine čestice ponovo stalože. Ipak znatan deo čestica će ostati u vodenom rastvoru što naročito može uticati na pojavu različitih tipova algi.

Već je pomenuto da akvarijumske biljke ne usvajaju sve pomenute makro elemente isključivo preko korena. Kalijum, Kalcijum i Magnezijum se znatno lakše usvajaju od strane biljaka ako se nalaze u vodenom rastvoru. Isti princip važi i za usvajanje Ugljenika mada je dokazano da ga pojedine biljne vrste mogu usvajati i preko korena koristeći raspoloživ Ugljen dioksid iz podloge.

Imajući u vidu da Kalijum, Kalcijum i Magnezijum nemaju preterano veliki značaj za biljnu prihranu ukoliko se nalaze u podlozi ipak igraju važne uloge po stabilnost akvarijumskog sistema. Imajući u vidu da mnogi akvaristi koriste ili će tek koristiti mineralno bogate podloge, u kratkim crtama ću navesti razloge zašto je bitno dodavati ova tri pomenuta makro elementa preko vode.

Kalijum (K) – Prisustvo ovag makro elementa u vodi je neophodno zbog njegove uloge da održava jonsku ravnotežu kod biljaka. Jonska ravnoteža je vrlo dinamičan sistem neprestane migracije Kalijuma pri čemu se teži uspostavljanju njegovog ekvilibrijuma unutar biljnog tkiva i spoljne sredine.

Kalcijum (Ca) i Megnezijum (Mg) – Dodavanje ovih Makro elemenata preko vode je neophodno zbog otežanog transporta ova dva elementa kroz ksilem (sprovodne snopiće). Osim pomenutog, prisustvo raspoloživog Kalcijuma u vodi je neophodno i zbog formiranja ćelijskog zida kod biljnih ćelija.

MATERIJALI ZA PODLOGU

Bez posebnog uplitanja u detalje po pitanju hemijskog sastava, uticaja na parametre vode itd, pokušaću da u kratkim crtama pobrojim različite materijale koji se najčešće koriste kao akvarijumska podloga. Kao što je već pomenuto u uvodu, u ovom poglavlju ću naravno izostaviti sve one komercijalne proizvode kojih na tržištu ima dosta a u najvećem broju slučajeva cena im znatno prevazilazi učinak (mada je i ovo u velikoj meri diskutabilna stvar jer kvalitetna podloga sama za sebe ne garantuje da će biljni akvarijum pleniti lepotom i raskošem ukoliko gomila drugih neophodnih stvari nije zadovoljena). Stoga, sve što će u ovom poglavlju biti pomenuto su isključivo prirodni materijali koji su nam svima manje više na dohvat ruke a ne iziskuju brdo novca, što naravno ne znači da su u bilo kom smislu inferiorni u poređenju sa kupovnim preparatima. Veštom kombinatorikom koja je potkrepljena neophodnim predznanjem, veoma lako mođemo doći do dobitne kombinacije koja našem akvarijumskom bilju može omogućiti napredan rast i sjaj u punom svetlu. Ipak moram da pomenem da je jedino Laterit u tekstu koji sledi izuzetak tj. materijal koji baš i nije na dohvat ruke s obzirom da su tropski i subtropski predeli naročito bogati sa ovim materijalom. Sam njegov nastanak je uslovljen različitim klimatskim i geološkim promenama milionima godina unazad tako da je ovo jedan od materijala koji se veoma lako može pogrešno identifikovati. , krenimo redom.

Pesak

Materijal koji je dosta slican uobičajenom inertnom kvarcnom šljunku. Ima ga u izobilju u prirodi, kao i svaki drugi prirodni materijal zahteva prethodnu pripremu pre nego što se unese u akvarijum, o čemu ovde neće biti reči. Generalno govoreći, ovaj materijal nema nikakvu hranljivu vrednost koju biljke mogu apsorbovati mada može sadržati manje koncentracije Gvožđa i nekih drugih mikro elemenata u tragovima zavisno od lokacije sa koje potiče. Nikako ga ne treba koristiti kao najviši sloj podloge jer je gotovo nemoguće vršiti povremeno sifoniranje podloge. Takođe, zbog veličine pojedinačnih patikula peska gotovo je nemoguće da se akvarijumske biljke ukorene u ovakvoj podlozi a osim pomenutog, pesak jedva da sprečava difuziju hranljivih mineralnih jedinjenja iz nižih slojeva podloge čime se u vodenom rastvoru mogu naći prevelike koncentracije organskih jedinjenja, nitrata, fosfata itd što može povoljno uticati na naglu pojavu algi. Zato ovaj materijal treba izbegavati kao najviši sloj u podlozi.

Ipak, pesak kao materijal za podlogu, veoma uspešno se može koristiti u miksu sa podlogama organskog porekla kao što su treset, glina, humus ili glistenjak jer znatno povećava gustinu i specifičnu težinu pomenutih organika. Na taj način pesak dosta povoljno deluje na sprečavanje zamućenosti vode kod akvarijuma sa podlogama koje sadrže i niže slojeve različitih organskih materijala.

Kvarcni šljunak

Sigurno, ovo je najrasprostranjeniji materijal koji se koristi u akvaristici kao podloga. Iako je potpuno hemijski inertan i nema nikakvu hranljivu vrednost, poseduje nekoliko veoma pozitivnih svojstava. Iako mu granulacija može varirati, naročito važno svojstvo ovog materijala je da u potpunosti omogućava difuziju mineralnih jedinjenja koja se dodaju u akvarijum kako ih biljke mogu usvajati preko korenskog sistema. Ovo je neizbežan materijal kod akvarijuma gde se primarna prihrana vrši isključivo preko vodene kolone doziranjem mikro i makro elemenata. Takodje omogućava i da detritus može biti upotrebljen kao izvor biljne prihrane u nižim slojevima. Zahvaljujući svojim hemijskim svojstvima omogućava i da se povremena biljna prihrana može obavljati i naknadnim dodavanjem hranljivih kuglica ili fabričkih preparata u vidu tableta za prihranu. Kod akvarijuma sa hranljivom podlogom u nižim slojevima, neophodno je da sloj kvarca bude barem 2-3 cm, kako bi se sprečilo da dođe do zamućivanja vode prilikom premestanja ili uklanjanja biljaka. Kvarcni šljunak za razliku od peska omogućava biljkama sa korenom da se sasvim solidno ukorene, zbog čega je ovaj materijal gotovo neizbežan medium u podlozi bilo kog biljnog akvarijuma.

Kao i pesak, kvarcni šljunak može sadržati manje količine krečnjaka pa se preporučuje da pre stavljanja ovih materijala u akvarijum uradimo dobro poznati test sa Sonom kiselinom. Ovo je od velikog značaja za akvarijume gde se teži očuvanju niskih vrednosti tvrdoće vode i pH.

Laterit

Ovaj popularan materijal je po hemijskom sastavu bogat oksidima i hidroksidima gvožđa, od čega mu i potiče crvena boja. Takođe sadrži i pojedina rastvorljiva mineralna jedinjenja, Aluminijum hidroksid kao i silikate. Laterit se nalazi kao jedan od sastojaka fabričkih podloga renomiranih proizvođača koje se mogu naći u prodaji. Potpuno je opravdana upotreba laterita u akvarijumskoj podlozi mada se njegov pozitivan uticaj na akvarijumsko bilje često i preuveličava. Ipak, ono što je sigurno je da laterit ima značajno veći CEC nego li kvarcni šljunak i drugo, laterit sadrži znatne količine Gvožđa što je samo po sebi od velikog ali ne i presudnog značaja. Većina oksida gvožđa u Lateritu se nalazi u obliku trovalentnog Fe(III) oksida koji kao takav nije od velikog značaja za biljke. Imajući ovo u vidu, da bi se došlo do što boljeg efekta, proporučuje se da se laterit koristi u miksu sa manjom količinom organskih materija.

Razlozi za ovakav pristup su zasnovani na činjenici da prisustvo organika u podlozi znatno povećava aktivnost određenih bakterija što dalje vodi preko niza složenih biohemijskih reakcija, redukciji Fe(III) jona iz laterita u Fe(II) jon koji je mnogo bolje rastvorljiv i pri čemu može dalje biti heliran od strane organskih jedinjenja i konačno usvojen od strane biljaka. Konačno, značajno prisustvo gvožđe oksida može povoljno uticati na višak raspoloživih Fosfata u vodi, što u svakom slučaju može predstavljati ograničavajući faktor za prekomerni rast algi, pogotovo kod akvarijuma gde su nedovoljne redovne zamene vode a prihrana intenzivna.

Glina

Ovaj meterijal predstavlja mešavinu nekoliko različitih minerala čije su partikule veličine manje od par mikrona. Čista glina ne sadrži organska jedinjenja mada u slučaju da se uzima iz tla u manjoj ili većoj meri može sadržati organski materijal. Po hemijskom sastavu glina se pretežno sastoji od silikata i oksida Gvožđa i Aluminijuma ali zavisno od lokacije može sadržati i pojedina druga neorganska jedinjenja. U tom smislu pojedine gline nisu najsrećniji izbor za akvarijumsku podlogu. Ovo naročito važi za glinu koja u svom sastavu sadrži povećane koncentracije mikro elemenata poput Mangana, Bora, Cinka i Bakra, koji u višku mogu biti veoma toksični. Jedno od rešenja koje je u ovom slučaju preporučljivo je da se glina pomeša sa organskom materijom tipa humusa ili treseta čime se obezbeđuje da prisutni elementi u višku u interakciji sa huminskim kiselinama nagrade kompleksna organska jedinjenja koja bi vezala pomenute katjone i time smanjila toksičnost same gline. U zavisnosti od koncentracije oksida Gvožđa, boja gline znatno varira od slučaja do slučaja a one naročiti bogate Gvožđem su intenzivno crvene boje.

Još jedna, za akvaristiku važna karakteristika gline je da ona ima veoma veliki CEC, o čemu ćemo nešto kasnije. U zavisnosti od koncentracije oksida Gvožđa, boja gline znatno varira od slučaja do slučaja a one naročiti bogate Gvožđem su intenzivno crvene boje. Još jedna, za akvaristiku važna karakteristika gline je da ona ima veoma veliki CEC, o čemu ćemo nešto kasnije.

Uobičajeno je da se glina može postaviti kao najniži sloj u miksu sa nekim organikom i(ili) sitnim peskom preko čega bi trebalo staviti sloj kvarca minimalne debljine 2.5 cm, u cilju sprečavanja zamućenosti vode i sprečavanja da u vodeni rastvor dospe veća količina organskih i mineralnih jedinjenja iz podloge.

Druga mogućnost korišćenja gline je da se pripreme kuglice u miksu sa peskom i organskim materijalima, koje se mogu naknadno postavljati u podlogu ispod korenova biljaka. Ovaj postupak bi trebalo ponavljati periodično, npr svakih nekoliko meseci.

Treset

Osim kvarcnog peska, sasvim sigurno jedan od najčešće korišćenih materijala u akvarijumskim podlogama. Prirodnog je porekla i nastaje kao rezultat nekompletnog truljenja biljnog materijala izazvanog uticajem sniženog pH. Iako sastav ovog materijala varira od nalazišta do nalazišta, glavne komponente su mu svakako celuloza, lignin i organska jedinjenja uglavnom sastavljena od huminskih kiselina. Osim prirodnog treseta postoji i veći broj fabričkih preparata koji po znatno višim cenama nude delimično prerađen i detaljno pripremljen presovani ili granulisani treset. Osim što predstavlja odličan izvor biljne prihrane, treset u interakciji sa prisutnim karbonatima iz akvarijumske vode u velikoj meri utiče na pH, što može biti vrlo opasno kod akvarijumske vode koja poseduje slab karbonatno-bikarbonatni puferski kapacitet. Ipak, treset poseduje vrlo važnu karakteristiku da mu je CEC daleko veći nego kod pomenutih inertnih materijala ili laterita.

Takodje posebna pažnja je neophodna ukoliko se treset većeg aciditeta koristi u miksu sa glinom bogatom aluminijumom, s obzirom da može doći do trovanja jedinjenjima koja sadrže aluminijum, što naravno u prvom redu zavisi od količine dodatog treseta tj. gline u akvarijumsku podlogu.

Baštenska zemlja

Na svakom koraku je možemo pronaći i dalje upotrebiti u cilju obagaćenja akvarijumske podloge. Svakako jedan od materijala koji sadrži obilje hranljivih mineralnih materija sa posebnim naglaskom na mikro elemente i organike poput huminskih kiselina. Osim na plodnim poljima i baštama može se naći i u šumskim predelima gde joj je sastav nešto drugačiji. Upravo ovaj materijal obogaćen mineralnim komponentama možemo naći u slobodnoj prodaji kao supstrat za cveće sa manjim ili većim koncentracijama organika i vlage. Inače, ovaj materijal karakteriše obilje organskih jedinjenja što je može svrstati u materijale koji se mogu koristiti u akvarijumske svrhe ali sa posebnim oprezom. U zavisnosti od porekla baštenska zemlja može sadržati i različite koncentracije gline i peska, ali svakako predstavlja svojevrsnu hranljivu ''bombu''. Posebna pažnja je potrebna u slučaju korišćenja ovakve podloge ukoliko se uzima iz vrtova zbog mogućeg prisustva različitih pesticida.

Ukoliko je pak koristimo iz kupovnih preparata, neophodno je detaljno pročitati sastav dotičnog preparata jer se često dešava da se pojedini makro elementi nalaze u obliku hemijskih jedinjenja koja nisu baš najpogodnija za akvarijumske uslove. Primera radi, obogaćivanje ovog materijala se često vrši amonijačnim jedinjenjima kao i superfosfatima što je mač sa dve oštrice. Druga stvar na kojoj treba naročito obratiti pažnju je procentualni sastav dotičnog preparata. Ono što se često može zapaziti je da je odnos N:P:K komponente pomereno u korist određenog makro elementa a najčešće Fosfora. U tom smislu smatram korisnim da ponovim da bi, grubo govoreći odnos ovih makroa u akvarijumskim uslovima trebalo da približno bude 10:1:20 za razliku od uobičajenih odnosa na gotovim preparatima koji se koriste za suvozemne biljke. Primera radi, navešću procentualni odnos pomenutih elemenata na jednom od komercijalnih proizvoda:

Azot 1,98

Fosfor 0.49

Kalijum 1.23

Kalcijum 2.58

Magnezijum 1.13

Organske materije 45.84

Ostatak do 100% se odnosi na vlagu pa kao takav i nije od preteranog značaja ukoliko se ovaj materijal stavlja u akvarijum. Dakle, ako sada napravimo novu proporciju za gore pomenuti ''čvrsti ostatak'' (prostim množenjem sa koeficijentom 1.88) dobijamo odnos N:P:K približno 4:1:2.5 pri čemu je organski ostatak približno 86%.

Kao što se može primetiti iz pomenutog, osim sto je odnos NPK neodgovarajuci, treća stvar koja može nepovoljno uticati na uslove u akvarijumu je svakako enormno veliko prisustvo organske komponente. U tom smislu, količina zemlje koja se stavlja u podlogu mora biti strogo kontrolisana. Primera radi, pojedini fabrički preparati na bazi ranije pomenutog laterita i manjim delom organske supstance sadrže svega 0.2% organika.

S obzirom da smo više puta u tekstu pomenuli pojedine pojmove, mišljenja sam da bi od posebnog značaja za slabije obaveštene akvariste bilo objasniti malo detaljnije šta su to pojmovi kao što su CEC određenog materijala, Redox potencijal i Koncentracija prisutnih organika u vodi poreklom iz podloge.